Namirnica koja je zastupljena svakoga dana u svakom domu je hleb. Beli, crni, ražani, heljdin, beskvasni, integralni, polubeli, od celih zrna, baget….i tako dalje. Potrošači biraju ono što najviše vole ili što najviše prija njihovom organizmu ali ovaj tekst posvećen je osnovnim vrstama pšeničnog hleba (beli, polubeli, crni i graham) čija je upotreba najrasprostranjenija kod nas. Prilikom izbora uglavnom mogu da procenjuju hleb na osnovu spoljnog izgleda koji je samo jedan od elemenata za ocenu kvaliteta hleba.
Metodologija ocene osnovnih vrsta pšeničnog hleba definisana je pravilnikom ali mora se naglasiti da stručnu ocenu kvaliteta ne može dati bilo ko. Zbog toga što su ocene velikim delom subjektivne, tu ocenu trebalo bi da daju ljudi sa velikim iskustvom u pekarskoj industriji jer male razlike, koje utiču na ocenu kvaliteta, nisu vidljive običnom potrošaču. Radi lakšeg razumevanja, kao što postoje somelijeri, posebno obučeni i iskusni degustatori vina, tako u pekarstvu objektivnu ocenu kvaliteta mogu dati samo dobri poznavaoci i tehnologije proizvodnje i samih pekarskih proizvoda.
Kako je to predviđeno pravilnikom ocena hleba vrši se po pet svojstava kvaliteta:
- Volumen (ponder 4)
- Spoljni izgled (ponder 3)
- Izgled sredine (ponder 5)
- Miris kore i sredine (ponder 3)
- Ukus kore i sredine (ponder 5)
Kao što se može videti po ponderima, svojstva kvaliteta kojima se daje najveća važnost su izgled sredine i ukus kore i sredine, a nakon toga slede volumen, spoljni izgled i miris kore i sredine. Svako svojstvo kvaliteta se ocenjuje od 1 do 5 i množi sa ponderom. Hleb koji u zbiru ima najmanje 40 bodova može biti pušten u promet.
Volumen se dobija prostim množenjem obima dužine i širine hleba. Za svaku vrstu hleba definisan je minimum i sve ispod toga se ne sme puštati u promet. Prilikom definisanja minimuma uzeto je u obzir od koje vrste brašna je rađen hleb i koje je gramature.
Spoljni izgled umnogome zavisi od tehnološkog postupka odnosno opreme na kojoj se hleb proizvodi ali oblik hleba trebao bi da bude pravilan, ujednačene boje kore, bez oštećenja i nečistoća. 
Stepen pečenosti kore mora biti ujednačen na svim delovima hleba a kora sjajna. Krajevi hleba moraju biti pravilno zaobljeni bez tragova lepljenja za druge vekne.
Izgled sredine je izuzetno važan i može nam reći mnogo toga ako pažljivo posmatramo. Boja sredine mora biti ujednačena, sa razvijenom i poroznom strukturom i sitnim šupljinama, bez odvojenosti kore od sredine. Sredina mora biti povezana sa korom, bez vodenastih i slaninastih slojeva, bez grudvica brašna i soli, dovoljno elastična i dobro ispečena i naravno bez stranih primesa koje nisu svojstvene toj vrsti hleba.
Miris kore i sredine mora biti blag, prijatan, svojstven vrsti brašna od koje se pravi hleb. Nikako ne sme imati stranih mirisa kao na primer na buđ, mašinska ulja, hemijska sredstva i slično.
Ukus kore i sredine, prijatan, svojstven tipu brašna od kojeg je hleb napravljen bez stranih ukusa. Iako opis “svojstven” ne objašnjava mnogo i zvuči prilično apstraktno, zapravo se ne može preciznije opisati ukus hleba. Sada laički rečeno, ukus je blago slan, neutralan i prijatan a kora hleba ne bi trebala da bude gumasta i rastegljiva.
Ocenu kvaliteta, na osnovu prethodno navedenog, mogu vršiti proizvođači hleba za interne potrebe, akreditovane laboratorije kao nezavisna stručna institucija ali najvažniji sud ipak daje potrošač koji odlukom o kupovini nekog hleba daje krajnju ocenu. Iako danas kupovna moć umnogome određuje nivo kvaliteta koje potrošač može sebi da priušti, kod osnovnih životnih namirnica se mora insistirati na minimumu koji propisuju pravilnici.